СТРАВИЧНА ЖИВОТНА ПРИЧА Мише Јанкетића: Молио је да му не кажу где живе синови човека који му је убио мајку Новости онлине | 28. август 2016. 14:34 | Коментара: 7. / Миша Јанкетић, један од великана српског глумишта, не прича често о свом животу. У својој потресној исповести испричао како је остао без оба родитеља и јако млад постао старатељ својој сестри Милени
Миша Јанкетић, један од великана српског глумишта, не прича често о свом животу. Ипак, сад већ далеке 1973. за Yugopapir је у својој потресној исповести испричао како је остао без оба родитеља и јако млад постао старатељ својој сестри Милени, али и шта је урадио кад је годинама касније сазнао да синови убице његове мајке живе у комшилуку.
.jpg)
Миша Јанкетић
"Сећам се добро тог дана 1943. године. Колона наших је излазила из Пљеваља. Колона партизана. Ишли смо за њом. Испраћали је. А кад смо журили уз брдо, ка кући Ђенисијевића, у којој смо становали, на другој страни, у Пљевља је улазила колона Немаца.
И данас их видим на мотоциклима. Видим њихове шлемове. И машинке. И чизме.
Мој отац, Радомир, био је у партизанима. Био је командант батаљона.
Мајку су били ухватили четници, и у Колашину осудили је на 21 годину робије.
Милену и мене чувала је стрина, па нас је једног дана ухватила за руке и одвела у Колашин. Право пред чувеног Павла Ђуришића, и рекла: “Ево ти, војводо, ово двоје деце Радомирово. Ти си их оставио без мајке, па их ти чувај!”
После су мајку пустили из затвора. Одвела нас је у Пљевља. Радила је на пошти. И тог дана кад смо испраћали колону партизана и дочекивали колону Немаца, мајка је од наших добила задатак да остане, да и даље ради на пошти. Иако за Немце... јер ће наши опет доћи.
Једнога дана испратили смо и колону Немаца. Са друге стране у град је ушла колона четника.
Моја мајка Милица радила је и даље на пошти. Сада за четнике.
Убрзо су почели да је позивају у команду. Препознао ју је четнички главар, поп Маца. Некада су заједно ишли у гимназију.
Поп Маца је у Пљевљима пронашао још неколико партизанских жена. И оне су морале да одлазе у команду.
Једном када се спремала да иде на саслушање, мајка ми рече: “Циле, мене ће да убију. Милену остављам теби у аманет. Ти да је чуваш и штитиш. Ти си мушка глава. Не дај је никоме, немој неко зло да јој учини”.
Није се више вратила моја мајка Милица.
Залуду смо Милена и ја ишли у команду и молили да не убију нашу мајку.
Једне ноћи, у Шеварима, убио ју је поп Маца. Са другим партизанским женама. Њих девет.
Дуго после тог догађаја, овде у Београду, у гимназији, рече нам разредна да узмемо по лист хартије. Издиктирала нам је позив за родитељски састанак. Требало је сутрадан да га вратимо са потписом родитеља.
Ја сам одмах потписао позив и пружио га разредној.
“Не ти, него отац да потпише”, подвикнула ми је разредна.
“Ја немам оца” рекао сам.
“Па, нек ти потпише мајка”, рекла је нешто мирније.
“Ја немам ни мајку”, одговорио сам.
После ме је одвела у зборницу и дуго ми се извињавала.
А ја је нисам ни за шта ни кривио.
Тада је и сазнала чије сам ја дете. Тада сам ја сазнао да је она школска другарица моје мајке.
– Ти знаш ко ти је убио мајку? – упитала ме је у једном тренутку.
– Знам – одговорио сам.
– Ти знаш да су живи његови синови?
– Да.
– Знаш да живе овде у Београду?
И то сам знао. “Они станују у мојој улици, у… ”
– Не! – вриснуо сам и пружио руку да разредној запушим уста. – Не, немојте то да ми кажете. Нећу да знам где станују!"
(Извор: 24sata.rs)
