СРОДНЕ ВЕСТИ

          Миша Јанкетић, један од великана српског глумишта, не прича често о свом животу. Ипак, сад већ далеке 1973. за Yugopapir је у својој потресној исповести испричао како је остао без оба родитеља и јако млад постао старатељ својој сестри Милени, али и шта је урадио кад је годинама касније сазнао да синови убице његове мајке живе у комшилуку.

          "Сећам се добро тог дана 1943. године. Колона наших је излазила из Пљеваља. Колона партизана. Ишли смо за њом. Испраћали је. А кад смо журили уз брдо, ка кући Ђенисијевића, у којој смо становали, на другој страни, у Пљевља је улазила колона Немаца.
          И данас их видим на мотоциклима. Видим њихове шлемове. И машинке. И чизме.
          Мој отац, Радомир, био је у партизанима. Био је командант батаљона.
          Мајку су били ухватили четници, и у Колашину осудили је на 21 годину робије.
          Милену и мене чувала је стрина, па нас је једног дана ухватила за руке и одвела у Колашин. Право пред чувеног Павла Ђуришића, и рекла: “Ево ти, војводо, ово двоје деце Радомирово. Ти си их оставио без мајке, па их ти чувај!”
          После су мајку пустили из затвора. Одвела нас је у Пљевља. Радила је на пошти. И тог дана кад смо испраћали колону партизана и дочекивали колону Немаца, мајка је од наших добила задатак да остане, да и даље ради на пошти. Иако за Немце... јер ће наши опет доћи.
          Једнога дана испратили смо и колону Немаца. Са друге стране у град је ушла колона четника.
          Моја мајка Милица радила је и даље на пошти. Сада за четнике.
          Убрзо су почели да је позивају у команду. Препознао ју је четнички главар, поп Маца. Некада су заједно ишли у гимназију.
          Поп Маца је у Пљевљима пронашао још неколико партизанских жена. И оне су морале да одлазе у команду.
          Једном када се спремала да иде на саслушање, мајка ми рече:­ “Циле, мене ће да убију. Милену остављам теби у аманет. Ти да је чуваш и штитиш. Ти си мушка глава. Не дај је никоме, немој неко зло да јој учини”.
          Није се више вратила моја мајка Милица.
          Залуду смо Милена и ја ишли у команду и молили да не убију нашу мајку.
          Једне ноћи, у Шеварима, убио ју је поп Маца. Са другим партизанским женама. Њих девет.
          Дуго после тог догађаја, овде у Београду, у гимназији, рече нам разредна да узмемо по лист хартије. Издиктирала нам је позив за родитељски састанак. Требало је сутрадан да га вратимо са потписом родитеља.
          Ја сам одмах потписао позив и пружио га разредној.
          “Не ти, него отац да потпише”, подвикнула ми је разредна.
          “Ја немам оца” ­ рекао сам.
          “Па, нек ти потпише мајка”, рекла је нешто мирније.
          “Ја немам ни мајку”, ­ одговорио сам.
          После ме је одвела у зборницу и дуго ми се извињавала.
          А ја је нисам ни за шта ни кривио.
          Тада је и сазнала чије сам ја дете. Тада сам ја сазнао да је она школска другарица моје мајке.
          – Ти знаш ко ти је убио мајку? – упитала ме је у једном тренутку.
          – Знам – одговорио сам.
          – Ти знаш да су живи његови синови?
          – Да.
          – Знаш да живе овде у Београду?
          И то сам знао. “Они станују у мојој улици, у… ”
          – Не! – вриснуо сам и пружио руку да разредној запушим уста. ­ – Не, немојте то да ми кажете. Нећу да знам где станују!"

          (Извор: 24sata.rs)