Аврама Вељковића
Могао си да
нађеш
Само у кафани
У по дана
И у пола ноћи
И у шуми у лову
са керовима
Са којима је сам
причао нешто
Почесто што нико
разумео није
Волео је он и да
попије
А да се не
напије
И да баци карту
Која ће да
добије
И да то одмах
Подели са
друштвом
И да кући
Никад
Ништа
Не донесе
Ни из кафане
А ни из лова
Почесто
Како су она деца
Онолика
Расла
Сам Бог зна
Крај шанка
Њега и рат
затече
И ни Немци ни
Бугари
Не питаше га
ништа
Са овима нашима
Како их је звао
Причао је приче
велике
Он на српском
Они на бугарском
Свеједно
Разумели су се
добро
И пили
И картали се
Непрестано
И кад се тако
Здружише
Пита њега један
Бугарин
Официр
Црн као угаљ
А наочит и млад
Има ли у овом
селу његовом
Нека цура за
провод
Он би се рече
И оженио њоме
Ако се покаже у
оним работама
И лепа да је
Има има
Рече Аврам
Код моје куће
Најпре да је
видиш
И ако ти се
допадне
Да род постанемо
Ми Словени
Треба да се
волимо
А не да ратујемо
И тако му одржа
он
Предавање о
братству
А кад се официр
сложи
Да види ту цуру
Изађе Аврам пред
кафану
И звизну у прсте
неколико пута
Па повика
Цура Цура Цура
И непостоја
много
А ето ти
Керуше његове
Све са ланцем
Који искида на
позив газде свога
Види
Рече Аврам
Лепотица права
Са ђерданом око
врата
Официр намах
пиштољ потеже
И усред уста
Аврамова упери
И повуче ороз
Ал нехте
Да опали
И баци официр
пиштољ
И шапку
И еполете
И покида сабљом
И блузу и кошуљу
И показа груди
Голе
И јаке
И широке
И клече
Молећи Аврама
Да узме сабљу
И да га распори
Е да би срамоту
официрску
Тако сасек'о
Ал Аврам му
предложи
Боље рече
Узми ти и пиштољ
и сабљу
И шапку и блузу
И иди доле до
реке Топлице
И баци све то
Па ако се и ти у
воду не бациш
За њима
Дођи
Даћу ти одело
Старо и сукнено
Сељачко
И тако ћеш лакше
До Бугарске да
дођеш
Па кад се све
ово
Лудило оконча
Врати се као
човек
Имам заиста
Пет кћери
Која од које
Лепша
И све су
За удају дорасле
И тако и би
И дође официр
И доведе још
другова
И одведоше све
кћери Аврамове
Ал после
Пуче братство
И са Русима
И са Бугарима
И не појавише се
више
Кћери Аврамове
Ни зетови
Ни унуци
Ни праунуци
Нико
И Аврам је
возове чекао
Све док су га
ноге држале
И у кафану више
свраћао није
И кад изгуби
сваки наду
На кућни праг
Сам самцит седе
И остаде тако
пред кућом
Све док се
И она
И он
Не урушише
= извор: из последње штампане књ. песника