Natvris khe (Tengiz Abuladze, 1976) Multisubs

This poetic parable is part of Tenghiz Abuladze’s cinematic triptych: “The Supplication” – “The Wishing Tree” – “Repentance”. The place is Georgia at the beginning of the 20th century. That’s how director Tenghiz Abuladze described his film: “’The Wishing Tree’ is a film about the people lit up by a dream. Every character has its own ideal. One is worshipping the skies, another the earth, some idolize the body, others elevate the spirit. Some destroy the body, others the soul…” Marita, the film’s heroine, arrived here to live with her aunt. She meets a poor young lad, Gedia, and falls in love with him. But her relatives are determined to marry the girl off to a local rich man…

Објављено је 22.07.2016.

Ko je, u stvari, bio Balugdžić?

BALUGDŽIĆ KAO STARA FOTOGRAFIJA

1

Državni poslovi su mnogo važniji od privatnog života. I u memoarima, ono što, pre svega, zanima čitaoca, jeste politička strana knjige koju je prošlost na hartiji ispisala, svojim koštunjavim, mrtvačkim rukama. Ipak, u ovoj mojoj knjizi, ja ću pomešati uspomene o javnom radu Balugdžića, i njegovom privatnom životu, iz prostog razloga, što je i to važno, kad je reč o jednom kapućehaji.

Ono što je prošlo, nema smisla, to jest, posle pedeset godina, ni državni poslovi istorijskih ličnosti, ni političke senzacije u vezi sa njima, često nisu od većeg interesa. I najveći vojnik prošlosti, postaje kao one fotografije starih generala, koje se čuvaju po francuskim, provincijskim, varošicama. Posle svega što se dogodilo u Evropi, za poslednjih pedeset godina, ni najveći diplomata, iz doba prvog svetskog rata, ne odskače među fotografijama naših, bivših tetaka i strina.

Nema smisla.

2

Diplomatska uniforma tih vremena, sa crnim bikornima, kao u admirala, i sa frakom izvezenim zlatnim granama, sama po sebi seća na uniformu pogrebnih preduzeća.

Ipak sam se rešio, da, pre nego što pređem na opis rada Balugdžića, u Berlinu, opišem prvo privatnog čoveka. Jer, kad je u pitanju ambasador jedne zemlje na strani, jedno ne ide bez drugog. Čovek, sa svim svojim tajnama, kad je reč, i pitanje, o portretu diplomata, spada, i te kako, u okvir ovakvih memoara. Čitalac će zato, pre nego što dobije podatke o političkoj istoriji Balugdžića u Berlinu, — upomenuto doba, dobiti Baluga, kao iz fotografskog aparata. Tek će tako biti razumljivo ono što dolazi posle toga.  I još mnogo štošta.

Nekome će se učiniti mnogo ono, što kažem  iz privatnog, Balugovog, života. Drugi će, možda, reći, da još ne bi trebalo govoriti o državnim poslovima u ono doba.

Toute verite n'est pas bonne d dire.

Ja, neđutim, smatram, da je naša diplomatija i njen rad, za poslednjih  pedeset godina, i te kako, tema, za pisca.

Citalac međutim, treba da zna i to, da NI JA NE KAŽEM sve! Gola istina o toj prošlosti bila bi tako gola i strašna, da moja knjiga ne bi mogla da se čita. NITI DA SE ŠTAMPA!*

3

Kad sam ja došao kod njega, za attachea, Balugu je bilo skoro šezdeset godina. On je bio rođen 15. februara 1868. Ja sam Balugdžića znao i pre Berlina, a viđao sam ga i posle svog odlaska iz Berlina. Da odmah dodam: ostali smo dokraja u dobrim odnosima.

Bio je to čovek srednjeg rasta, pogurenih pleća, jakih nogu , punačak, ali laka koraka. Imao je lepe, jako bele, ruke.  Njegov drug iz detinjstva, Slobodan Jovanović, — tvrdio je, da su Balug i Pašić, JERMENSKOG porekla.

Lice u Balugdžića bilo je boje bledih ruža, oči smeđe, a  brada  duga i seda. Zenice u Baluga bile su treptave, pod gustim obrvima starog ženskara. Kad bi se smejao, počeo bi  da žmirka. Onako kako turski paša žmirka.

Smieh je u Baluga bio čest, kao i tuga. Smeh bi se u njega prekidao naglo, nekim tužnim izrazom lica. Imao je običaj da, tada, kaže, tiho, Jeste", pa da skrsti ruke i ućuti.

Balug se činio blage naravi, a bio je prijatna glasa. Bio je govorljiv i voleo je da ćereta. Kao svi ljudi koji su videli mnogo šzošta u životu, i doživeli svakojaka čuda, i Balug je volei da se, o prošlosti, priča. Živeo je, tako reći, u uspomenama.   Voleo je i da se ispoveda, odmah, i nije krio ništa. U njemu je bilo nečeg od Turgenjeva, hoću da kažem Ruđina.

Balug je naš jezik govorio brzo, tako brzo, da se činilo, katkad, da muca. Tako je govorio i nemački. Još brže je govorio francuski, i, ne bez akcenta. Jezike te je znao dobro, ali je, zbog te brzine, ispalo, kao da govori neki trgovac iz Damaska. Da li je govorio ruski ne znam, alJi je kupovao novine iz Moskve, svaki dan.

Oko svog, starog i mladog lica, rumenog kao ruže iz Širasa, Balug je nosio dugu kosu, koja je bila seda i duga kao u Turgenjeva. Veli: nije Turgenjeva, nego Karla Marksa. Velim: nije Marksa, nego  Lem Edima!

Balug se smejao na insinuaciju Jovanovićevu, da je jermenskog porekJa. Veli: Slobodan navija na to, da mi je ime, poreklom, Balugdžijan. To nije istina. Moji stari su se zvali Balugdžije, Balugdžići, a ime nam je turski nadimak, i znači „ribar". Slobodan, veli, ima pravo, — ali za Pašića.

Bilo kako bilo, tek taj stari gospodin, od prvog trenutka, imao je u sebi mnogo orijentalnog, u crtama lica, u treptanju zenica, u lepoti ruku, u načinu pričanja, i melanholiji, koja ga nije napuštala. Nečeg orijentalnog  bilo je i u njegovom ukusu, što se tiče žena. U njegovoj blagosti, u mirnom podnošenju nesreća, u želji da ugosti, da udeli, da potroši. Istočnjak je bio Balug i u tome, da je u veselom društvu tražio zaborava od briga i sveta. Zato se katkad činilo, da je fatalist i da mu nije stalo do uspeha, da živi kao u snu gde je sve praznina. ČiniJo se, da su za njega i državni poslovi samo jedna igra, — aJi bi se zatim prenuo, kao da zna šta hoće, i bacio se na posao, lukav, podmukao, i prepreden.

Balug je bio lep čovek i sa šezdesetgodina, a u mladosti bio je, kao i Pašić, prava lepota. Ljuba Zivković, predsednik Radikalskog kluba, — koji inače nije mario Baluga, — pričao mi je, da su se žene okretale u Beogradu za Balugom. U ono patrijarhalno doba!

Kad sam to ispričao Balugu, on je vratio kompliment za Ljubu, i ispričao mi je, kako je Ljuba, usred bela dana, iskočio, kroz prozor, u gaćama, iz stana jedne gospođe u Beogradu, da bi se spasao od muža. Ljuba Živković bio je napisao, o kralju Milanu, pamflet „DEMON SRBIJE", a Balugdžić čuveni članak „RUŠITE DVOR". Njih dvojica su bili konkurencija.

Ja sam od Baluga tražio nekoliko puta da mi protumači razloge svog republikanstva (?) ozbiljno, ali je on uvek skretao, pri tome, na te priče iz starog Beograda, kao iz Dekmerona. Veli, takva su to bila vremena. Spavalo se na patosu, po turski, na ćiJimovima i jastucima, koji su se prostirali u jedan ugao s večera, a nalazili, ujutru, čak u dr ugom uglu soba. Zašto? E, to veli, nek mi protumači Blaža! Blaža Barlovac, rođak kralja, bio mu je dodeljen za šefa Reparacione komisije u Berlinu. ČitaJac bi sad trebalo da zna  kak a v je bio Blaža. A posle takvih uspomena, Balug bi se opet vraćao na kralja Milana i na svoje tirade protiv radikala. Stvar bi ispala, opet, neozbiljna.

⁴

Balugdžić je bio čist i dugo se, ujutro, kupao i pirkao. Nosio se  vrlo lepo; što ne znači da se odevao upadljivo. Nosio je samo tamnaodela, laka i zimi, uvek istih boja i istog kroja. I zimi   je išao bez teškog, zimskog, kaputa.

TO ne znači da je bio angloman, kao Pižon (Jovan Jovimović, poslanik u Beču), koji je nosio dukser, ispod  prsluka, da bi mogao da ide, i zimi, u Beogradu bez kaputa. Znači  prosto da je Balug podnosio sneg i zimu kao neki sneško. Voleo je da se vraća kući, u zoru, i zimi, pešice i bez šešira.  Kad bi ga tako srela, u noći, gospođica Putkamer, dopisnik berlinskih modnih i diplomatskih listova, kliktala bi  od zadovoljstva i upozoravala me, kako je to lep čovek.

Balug je, kao i Španci, uživao u lepoj obući, koja se čisti, i glanca i cakli, po nekoliko puta na dan. Toje bio naučio, veli, od Dragice  Jankovića, svog naslednika na položaju ministra dvora, koji je bio čuven sa lepih cipela, i čarapa, uvek crnih. Janković  je, veli, tu modu bio doneo iz Španije, gde ljudi  smatraju  da čovek počinje, kod čistih cipeJa. Ne valja jedino – što je uz te lepe i lake cipeJe, doneo i ženu, Španjurku, koja je krupna  i koju sad zove: ,,Maca".

Balug  je bio najlepši u večernjem odelu, velikog sveta (takozvanog  velikog sveta). Frak je na njemu stojao kao da su mu svi dcdovi,   -   ajvardžije u Derdapu, — izlazili iz čamaca, u fraku. Međutim,      izuzev samo našeg poslanika u Rimu,  Boška Hrističa,       niko nije bio bojažljiviji od Baluga, u „velikom" društvu.

 Ja sam to spomenuo zato, što su Beč i Pešta, nekad o našim  diplomalama, širili famu, da se odevaju kao kod valova, a da se diplomat, dobro obučen, video samo među Austrijancima, koji su dali one suklate: grofa Berhtolda, grofa Forgača, i konzula Prohasku. Međutim, naš poslanik u Berlinu nije očaravao samo onu šašavu, gospođicu Putkamer, nego je privlačio pogled svih ljudi i žena u Berlinu. Njegova seda glava, njegove oči treptave kao zvezde, činili su ga uvek interesantnom pojavom, pri svakom prijemu. Nije doterao bio jedino do, chapeau clague. Mrzeo je tu vrstu večernjih šešira i nije hteo da ga stavi na glavu, nikada.

Zanimljivo je da su, među strancima, ne baš plemenitih crta lica, naši poslanici bili najlepši, baš kad su bili ,,iz naroda". Pored Pašića, i Vesnić, i mnogi drugi, bili su upadljivo lepe pojave, bar prema pojmovima onog doba. Engleskom kralju se, na primer, išlo, i u naše vreme, u odelu aristokrata, iz vremena pre francuske revolucije. Ma šta se inače o toj trojici mislilo, najlepše pojave na tim, dvorskim prijemima, najlepši muškarci, bila su tri naša čoveka.

Naš narod nije opevao samo Miloša i Marka, i momče Bugarče, nego i lepotu Kajice vojvode, i njegovog odela. Tek posle prvog svetskog rata, među našim diplomatama, parizlijama, pojavilo se nekoliko mufljuza, makroa, sa prslucima boje božurova, a na nogama sa belim tozlucima.

Korice knjige M. Crnjanskog

5

Balugdžić je bio skroman, u Berlinu, po odevanju, među diplomatama, a omiljen, zbog svoje veselosti, koja je, na žalost, katkad, bila šarlatanska. On je smatrao, da je zemlja, koju predstavlja, mala, siromašna, pa je hteo daje predstavlja skromno, osedeo i veseo. Bio je poznat po ogromnim napojnicima i kolege su ga smatrale, za neku vrstu turskog paše, sa Balkana.

Bojažljiv je, Balugdžić bio, samo kad je valjalo ući, naočigled tog, takozvanog, velikog, sveta, u neku osvetljenu, svečanu, dvoranu, punu stranaca. U malim salonima, među kolegama, Balug je bio prijatan, pomalo brbljiv, ali pametan, veseo. Na stepenicama velikih palata, međutim, snuždio bi se isrce bi mu se steglo. Pati, kaže, od visokog pritiska. Krio bi se u takvim prilikama. U smešnom, velikom, svetu, diplomata, svaki pazi da sedne na svoje mesto. Balug je bežao i od onog koje mu pripada. Prilikom posete rumunskog ministra spoljnih poslova, u Brlinu, ja sam bio dobio mesto, za vreme sednice Reichstaga, u prizemlju Reichstaga. Gledao sam Blugdžića, u diplomatkoj loži, kako ga guraju, da sedne u fotelju prvog reda, gde mu je mesto.

Prilikom raznih svečanosti, osim toga, sirotog mog kapućehaju, mučioje i jedan, naročiti, strah, za koji smo znali samo mi, koji smo bili oko njega. Strah da se ne pojavi njegova metresa. Ona je pokušavala da se utrpa, u svako društvo, pored njega. Da se pokazuje i pri svečanostima. Kad bi se negde otvorila vrata, Balug je znao, da to može biti i ona.

Svečanost bi mu presela.

6

Stari moj Balug bi se, katkad, — tako mi reče, — sećao, u t om svetu, naših siromašnih, malih, kućica, i svog porekla. Medu frakovima, to jest ambasadorima, kao među velikim jahtama, on je, kao čamdžija iz Đerdapa, ostavljen samom sebi, morao da vesla.

Nije hteo ni da obuče uniformu diplomata.

Ona mu u Berlinu, uostalom, nije ni trebala, jer je Ncmačka Republika, po ugledu na Ameriku, bila ukinula tu uniformu. Balug je nosio na glavi crn, veliki, šešir socijalista, iz XIX veka. I kad je išao kod prezidenta Hindenburga. Uzalud  sam mu govorio, da to, već  davno, nije više šešir; socijalista, nego slikara, i glumaca u Italiji, u putujućim pozorištima. Balug je, siromah, hteo da sačuva taj šešir na glavi, do groba.

                = preuzeto, izvor: Miloš Crnjanski : EMBAHADE I –III, Nolit  Beograd,  1983. – str.    26 - 31

 

Faksimil posvete moje prve pokojne supruge Miljane Vićentijević, ispisan na početku
navedenog izdanja

* НАПОМЕНА: Црњанскове "ЕМБАХАДЕ" добио сам на поклон за рођендан од моје прве супруге, и ту књигу први и последњи пут прочитао током лета исте године, 1983. Када сам уосталом покренуо и "Заветине". Допало ми се, како Црњански описује дипломату Балгугџића, о коме пре тога нисам знао много тога, као уосталом и о другим српским дипломатама. Примио сам здраво за готово, што се каже, оно што пише Црњански о свом шефу Балугу. С којим је, како опет тврди, остао до краја у "коректним односима". Па ипак, у овом поглављу сам, још тада, пре 33 године, подвукао обичном оловком (овде је то иустакнуто црвеном бојом)  неколико реченица. Значи, ипак сам посумњао, на то ме је сам Црњански навео...

     На интернету и у штампи, могу да се пронађу о Балугџићу текстови који тврде да је био плаћени шпијун Беча; колико јуче о томе је писао и новинар "Новости" Миладиновић. Добро би било да су дати, црно на бело, и неки документи, који после свега то потврђују. Треба откривати истину, о сваком, поготову о дипломатама, јавним личностима, ако не одмах а оно са временске дистанце. 

..

Uloga beogradskog lista "Politika" u novijoj istoriji Jugoslavije i Srbije

prema pisanju  veb sajta  "27. mart 1941" , stranica  "Događaj - Priprema puča:


27. mart 1941.
PRIPREMA PUČA

Ukratko ćemo izneti kako je pripreman puč od 27. marta 1941. godine, spominjući samo glavne aktere i organizacije.


Posle izbora za Ustavotvornu skupštinu 28. novembra 1920. godine, komunisti su dobili 59 poslaničkih mandata Postali su treća stranka po snazi u parlamentu. Posle donošenja «Obznane» (vlada Milenka Vesnića, 29. 12 1920.) svi komunistički listovi su zabranjeni, zatvoreni su radnički domovi, replica watches suspendovane radničke organizacije. Posle dva atentata na regenta Aleksandra i ubistva ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića u Delnicama, 21. jula 1921. godine, donet je 1. 08 1921. Zakon o zaštiti države i KPJ je postala ilegalna organizacija. 

"Politika"



Dragiša Vasić

Najozbiljniju tajnu organizaciju sa ciljem da se obori režim oformio je pod okriljem dnevnika «Politika» njen direktor i glavni i odgovorni urednik Vladislav Ribnikar, 1928. godine, posle svog povratka sa puta u SSSR. Ribnikar je u Moskvu otišao sa Dragišom Vasićem i Sretenom Stojanovićem i produžio svoj boravak posle njihovog povratka. Ubrzo je «Politika», sa njim na čelu, postala stecište članova ilegalne Komunističke partije Jugoslavije i najuspešnija evropska karika Staljinovog «Crvenog orkestra», sovjetske špijunske organizacije kojom je rukovodio iz Moskve general-lajtnant Pavel Ivanovič Berzin.

Za «Politiku» je počeo da piše Živojin Balugdžić, bivši ambasador, sekretar kralja Petra, bivši austo-ugarski špijun, socijalista, zaverenik protiv režima (kasnije, sa Slobodanom Jovanovićem, osnivač tajne organizacije «Konspiracija»). Od 1927. godine, likovni kritičar «Politike» je Sava Popović slikar, (zvani «Glista» i «Anarhista»), agent NKVD-a, iz rolex replica Engleske proteran zbog špijunaže u korist SSSR-a, prijatelj Mustafe Golubića (sa njim suosnivač beogradskog «Crvenog kamernog orkestra»), brat Žarka, pukovnika obaveštajne službe i Uglješe, načelnika vojne obaveštajne službe Kraljevine Jugoslavije u vreme priprema i izvršenja puča od 27. marta 1941. U «Politici» je već 1931. godine, tada jedan nepoznati mladi Crnogorac, očaran Lenjinovim i Staljinovim uspesima, započeo svoju književnu karijeru. Zvao se Milovan Đilas. Sledeće godine je osuđen na tri godine zatvora, ali, posle izlaska sa «crvenog Univerziteta» u Sremskoj Mitrovici, opet objavljuje svoje književne pokušaje u «Politici» pod pseudonimom Milo Nikolić. U «Politici» radi kao novinar Anđa Bunuševac, supruga Nikole Kotura, sekretara Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Nikola je nešto kasnije nestao, stradao u Staljinovim čistkama u SSSR-u.


Živojin Balugdžić

Godine 1933, gotovo celu redakciju «Politike» sačinjavaju članovi ilegalne KPJ ili njeni simpatizeri. Istaknutirolex-swiss replica marksista Krstanović, zatim Srzentić, Lilić, Bujić, Dedijer, Vinterhalter, Banović, Gligorić, Križanić, Bogdanović, Dedinac... U «Politici» se skuplja «Crvena pomoć», novac za fondove KP Jugoslavije. Sve ovo, svakako, nije ni mali deo komplikovane, tajne i vešto odigrane uloge «Politike» u istoriji Srbije. Na primer, dopisnik «Politike» iz Tokija, od 1933, do 1941. godine, zvao se Branko Vukelić. Bio je desna ruka (fotograf, radio-vezist i specijalista za mikrofilmove) tadašnjeg sovjetskog Džejmsa Bonda - Riharda Zorgea! U Beogradu ga niko nije poznavao. Vukelić je bio važna, lična konspirativna veza (iz vremena boravka u Moskvi) samog Vladislava Ribnikara. 1939. godine, Ribnikar sreće Broza u Zagrebu i postaje njegov najpoverljiviji kurir. Svojoj supruzi Jari saopštava: «Sada smo povezani sa pravim ljudima...» Ribnikareva kuća na Dedinju je 1940. godine mesto okupljanja komunista. I, 4. jula 1941. godine, u toj kući je održan sastanak Politbiroa CK KPJ na kome je doneta odluka i data direktiva komunistima da se dignu na oružje. Istog IWC replicadana, ubistvom Srbina, žandara u Beloj Crkvi, ustanak komunista je i zvanično otpočeo. To «herojsko delo» izvršio je Žikica Jovanović, radnik «Politike».

       = preuzeto, videti više, >>>>>>>>>>>>>>

„Страшнi суд“ који је Србију избацио на брисан простор, где је она, како би то рекао Бела Хамваш, била препуштена „тероризму олоша“

„Пејси, то је само онај твој кошмар“ (Уместо предговора)

Јутро, 14. септембар 1976. године. У најотменијем предграђу Париза, у Неију, у Америчкој болници, у тишини, протичу последњи сати живота српског кнеза Павла Карађорђевића. Његова супруга, кнегиња Олга, не напушта га, бди над њим. Изненада, кнез више пута болно јаукне. Разговетно изусти: „Не! Не, немојте их убити…“ Нежно, Олга прихвата његову руку. Каже му: „Пејси, то је само онај твој кошмар“. Она зна да њен муж често сања убиство краља Александра Обреновића и краљице Драге. Тада се, увек, из сна буди ужаснут и ожалошћен. Кнез је имао десет година, давне 1903. године. Са стрицем, кнезом Петром, живео је у Женеви. И случајно се затекао у соби када су стигли гласници из Србије. Будућем краљу Србије, Петру I Карађорђевићу, до најмањих детаља су описали убиство краљевског пара. На дечака је то оставило неизбрисив, страшан утисак. И сада, у нестварној тишини Америчке болнице у Неију, Олга му тихо говори, чекајући да се пробуди. Милује му руку. „Пејси, мили, то сам ја“. Он је и даље у сну, тамо далеко, у том судбоносном дану, очи у очи са починиоцима ужасног злочина. Целог свог живота желео је да се ослободи тог мучног сновиђења, тог тегобног сна који би му долазио увек кад му се дешавало нешто посебно важно, нешто од судбинског значаја за његов живот. Миодраг Јанковић • Вељко Лалић Сањао је, то исто, и оне ноћи после опроштаја са краљем Александром Карађорђевићем, пред његов пут, у Марсеј, почетком октобра 1934. године. Док је био регент, исти сан га је сувише често подсећао на страшну збиљу; у афричком прогонству дешавало се исто… Међутим, последњих година га је готово заборавио. Овај упозоравајући, крвави сан, сад му се приказује као треперави неми филм, секвенце испреплетане са онима снимљеним приликом крунисања краља Петра Првог. Кнез је све више у свету сенки. Понекад само уздахне. Рука му се грчи и трза. Кнегиња ћути. Има сузу у оку. Слути да неће успети да га пробуди. И неће… Њеног мужа овога пута чврсто држи у свом загрљају једина велика Олгина супарница – српска историја. Пред крај дана, у ковчег ће га положити свештеник Милош Жегарац и млади богослов Љубомир Љуботина. Тридесет година касније, 14. септембра 2006, у београдској Саборној цркви, српски патријарх Господин Павле, са митрополитом Јованом, са епископима и свештенослужитељима, заједно са бројним грађанима, молиће Бога да упокоји душу кнеза Павла, тамо где пребивају душе светитеља. За праунука Вожда Карађорђа окончало се изгнанство. Заувек! Некако, у истом том тренутку и Србија се, после дуге и болне ноћи, пробудила из сна у који је била утонула давне 1918. године. У Београд су, превасходном заслугом кнегиње Јелисавете (Павлове) Карађорђевић, 9. новембра, доспела неочекивано важна документа, везана за судбоносни период модерне српске историје. Реч је о комплетној личној архиви/Збирци кнеза Павла Карађорђевића, која се чува на њујоршком Колумбија универзитету. На укупно 16 ролни микрофилмова налази се, верно забележено, више од 12.000 до сада потпуно непознатих докумената, недоступних нашим историчарима и нашој јавности. И то све у складу са опоруком кнеза Павла: да се – докле год буде трајала владавина комуниста – не дозволи било коме са територије бивше СФРЈ приступ његовом легату. Свршило се и то време. Престала је кнежева забрана. Скинута је гвоздена завеса са наше крваво прекинуте историјске судбине. С престижног америчког Универзитета стигле су копије свих докумената које је кнез Павле чувао у својој личној архиви. Та, за науку изузетно вредна грађа, сада доступна у Архиву СЦГ (Архив Југославије), сасвим је извесно да ће допринети сазнавању истине о Југославији и разлозима српске трагедије након 27. марта 1941. године. Ово је књига о тој апокалипси, о том „страшном суду“ који је Србију избацио на брисан простор, где је она, како би то рекао Бела Хамваш, била препуштена „тероризму олоша“. У Београду, 2007. Аутори

    = извор:  Миодраг Јанковић вељко Лалић: Кнез Павле: ИСТИНА О 27. Марту   

Књига „Кнез Павле, истина од 27. марту“ настала је на основу личне архивске збирке ЊКВ Кнеза Павла Карађорђевића која се чува на Колумбија универзитету (САД) и која је пре две године, искључивим залагањем ЊКВ Кнегиње Јелисавете Карађорђевић, стигла у Београд. Историчари су нових 12.000 докумената назвали „тренутком у којем се мења историја једног народа“ (директор Архива Југославије Миладин Милошевић), а са дозволом Кнегиње Јелисавете Карађорђевић, историчар Миодраг Јанковић и новинар Вељко Лалић добили су право да први истражују Архив.

На основу нових докумената кренуо је фељтон у најтиражнијем српском листу „Вечерње новости“. Тираж новина скочио је за читавих 20.000, што је показало колико је интересовање за овај период српске историје.

Јанковић и Лалић у исто време почели су писање књиге. Правећи је као модеран историјски трилер, они су често сувопарне податке, контрадикторном методом укрштали са свим расположивим подацима – свом документацијом доступном у српским архивима, управо ослобођеним архивама тајне полиције, као и комплетном емигрантском и домаћом историјском грађом.

На крају је настала књига „Кнез Павле, истина о 27. марту“ која је за неколико недеља буквално планула у тиражу од 20.000 (У Србији са седам милиона становника тиражи бестселера крећу се око 3.000, нпр. „Име руже“, Умбрета Ека). Доштампано је још 10.000 књига, све новине су објављивале велике рубрике и коментаре, аутори су гостовали на готово свим ТВ и радио станицама, а државна телевизија је неколико месеци снимала документарну емисију која је увелико најављивана и приказана 27. марта 2008.

Аларм - опасне обмане потрошача

ОБМАНА ПОТРОШАЧА: У сиру нигде млека  / Д. МАРИНКОВИЋ | 01. септембар 2016. 22:02 | Коментара: 6 На тржишту све више намирница под именом "мешовита храна" којима се обмањују потрошачи. "Фета" од масти и воде, сокови без воћа и саламе које миришу на месо

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Мере ризик на тањиру
• 
  Мерење намирница без кантара

• Правила исхране за најважнији дан
• Италија донела закон против бацања хране
• Запалио се камион са “смокијем”

ТРИКОВИ са продајом прехрамбених производа, који нас у старту асоцирају на сличне брендиране и веома тражене артикле, све су чешћи. Тржиште је преплављено обмањујућим намирницама, које по свом саставу и квалитету нису ни близу свом скупљем "парњаку". Тако имамо сиреве који само личе на сиреве, јер млека имају у промилима, воћне сокове без воћа, саламе које само миришу на месо.... У млекарској производњи, рецимо, све чешће нуде разне варијације сира фете, које доста одступају од првобитне и праве рецептуре. Додуше изменили су име, па га неки зову "фетико", "фетино" и сл.

На удару су готово сви производи, а посебно слани и слатки намази, конзерве, сокови, мед, па чак и неки месни деликатеси... Школски пример те преваре свакако је "сир" са вишком биљних масти и воде, упакован у производ под познатим и омиљеним брендом фете, само нешто измењеног имена, продају у већини трговина. Истина, по упола нижој цени, али, купци су обманути и не добијају производ за који мисле да су дали новац.

- Необавештен купац није ни слутио шта је унутра убачено, али оним пажљивијим западне за око да је то маст или нека друга хемија упакована у амбалажу са називом који личи фета сиру - поделио је своје искуство Београђанин Б. С. на друштвеним мрежам.

- Наведени обмањујући производ купљен је у једној од продавница у Београду. На амбалажи пише "Фетико" и то јасно наводи потрошача да је у питању фета сир, и такође је логично да је произвођач дао свој упечатљиви назив фета сиру.

Наравно када се прочита декларација пише да је у питању "мешовита храна са садржајем производа од млека и биљних масти"!

Manastir Svetog Zosima Tumanskog .

Објављено је 31.08.2016.

Свети Зосим Тумански је био један од монаха синаита из друге половине XIV века који су у Србију дошли за време Кнеза Лазара.

Велики молитвеник и духовник. По предању овај Синаит је живео сам у каменој пећини код данашњег манастира Туман. Подизање овог манастира, посвећеног Светом архистратигу Михаилу, везано је за име Милоша Обилића, који је у време кнеза Лазара управљао Браничевском облашћу. По предању, Милош је приликом лова нехотице устрелио пустињака Зосима. Тако тешко рањеног Милош га је понео у свој двор у месту Двориште да му се укаже помоћ. Старац Зосим, осећајући свој крај рече Милошу: „Ту мани и остави ме да ту умрем." На место где старац издахну Милош га сахрани и над гробом подиже цркву, односно манастир који се и данас зове Туман.

Мошти преподобног Зосима налазе се у цркви манастира Туман и откривене су 8. августа 1936. године.
...............................................................................................
Почтенный Зосим Tumanska был одним из монахов Sinaites со второй половины ХIV века, который приехал в Сербию во время Князя Лазаря.

Большая молитва и духовное руководство. По традиции, этот Синаита жил один в каменной пещере в настоящее время монастырь Туманя. Поднятие этот монастырь, посвященный Святому Архангелу Михаилу, связанный с именем Милош Обилич, который был во время князя Лазаря удалось Браничево-область. По традиции, Милош был случайно застрелен во время охоты отшельника Зосимы. Так тяжело ранен Милош взять его в свой дом во дворе, что он получает помощь. Зосим старик, чувствуя, что его конец Милош сказал: "Там мани и оставить меня здесь, чтобы умереть". На месте, где старик испустил дух Милош похоронить его над могилой и поднимает церковь и монастырь, который до сих пор называют Туманя.

Мощи Зосимы prepodobnogo находятся в церкви и монастырь Tuman были найдены 8 августа 1936 года.
.................................................................................................
Σεβάσμια Zosim Tumanska ήταν ένας από τους μοναχούς Σιναϊτών από το δεύτερο μισό του δέκατου τέταρτου αιώνα, ο οποίος ήρθε στη Σερβία κατά τη διάρκεια της Knez Lazar.

Μεγάλη προσευχή και πνευματική κατεύθυνση. Σύμφωνα με την παράδοση, αυτή η Sinait ζούσε μόνος του σε μια πέτρινη σπηλιά σήμερα μοναστήρι Tuman. Αυξάνοντας αυτό το μοναστήρι, αφιερωμένο στον Άγιο Αρχάγγελο Μιχαήλ, που συνδέεται με το όνομα της Μήλου Obilic, ο οποίος ήταν κατά τον χρόνο του Πρίγκιπα Lazar κατάφερε Μπρανίτσεβο περιοχής. Σύμφωνα με την παράδοση, η Μήλος λάθος πυροβολήθηκε ενώ το κυνήγι ερημίτη Ζωσιμά. Τόσο άσχημα πληγωμένος Miloš τον πάρει στο σπίτι του στο ναυπηγείο που παίρνει τη βοήθεια. Zosim γέρος, αίσθημα τέλος του Μήλου, δήλωσε: «Υπάρχουν Μάνη και αφήστε μου εδώ να πεθάνω." Στον τόπο όπου ο γέρος έδωσε το φάντασμα Miloš τον θάψουν πάνω από τον τάφο και αυξάνει την εκκλησία και το μοναστήρι, το οποίο εξακολουθεί να ονομάζεται Tuman.

Τα λείψανα του Ζωσιμά prepodobnogo είναι στην εκκλησία και το μοναστήρι Tuman βρέθηκαν στις 8, Αυγούστου, 1936.
...........................................................................
Հարգարժան Zosim Tumanska մեկն էր վանականների Sinaites են երկրորդ կեսին տասնչորսերորդ դարում, ով եկել էր Սերբիայի ժամանակ Knez Ղազար:

Մեծ աղոթքը եւ հոգեւոր ուղղություն. Ավանդույթի համաձայն, այդ Sinait ապրում էր մենակ մի քարի քարայրում ներկայումս վանական tuman: Բարձրացում այս վանքը, որը նվիրված է Սուրբ Հրեշտակապետ Michael, կապված անունով Միլոշ Obilic որոնք այդ ժամանակ արքայազն Ղազար կառավարվող Braničevo-տարածքը. Ըստ ավանդության, Միլոշ պատահաբար կրակել, իսկ որսը ճգնավոր Zosima: Այնպես որ, լրջորեն վիրավորվել Միլոշ տանել նրան իր տան բակում, որը նա ստանում է օգնություն: Zosim ամյա տղամարդը, զգալով իր ավարտին Միլոշ ասել է. «Կա mani եւ հեռանալ ինձ այստեղ է մահանալ:« Այս վայրում, որտեղ ծերունին հոգին աւանդեց Միլոշ թաղել նրան ավելի գերեզմանի եւ բարձրացնում է եկեղեցին եւ վանքը, որը դեռ կոչվում է tuman:

Մասունքները Zosima prepodobnogo են եկեղեցում, իսկ վանքը tuman հայտնաբերվել են օգոստոսի 8-ին 1936.