Гусани. Горња Мала.Звижд - фотографија Ив. Шишмана, лето 2010
....Сва дела која су добила подршку Министарства – монографија о манастиру Шишатовац, историја модерне уметности у Србији ХХ века, архитектура у ХХ веку у Војводини, Гамзиград, византијски накит у Србији, Милан Коњовић, историја феминизма у Европи 1700-1950, библиографија Иве Андрића у електронском виду, правопис српског језика, те окончање издавања Лексикона писаца Југославије, едиција 100 словенских романа и трећи том историје Византије – испуњавају та мерила. Било би лепо да се у Србији може наручити израда посебно значајних дела, на пример једне вишетомне савремене историје српске књижевности или убрзан рад на завршетку речника САНУ, али смо од таквог планског приступа још увек далеко.
Едиција десет векова српске књижевности не испуњава та мерила. Издавање ове или оне књижевности у неком (великом) броју томова било је веома популарно све негде до краја шездесетих година прошлог столећа. Онда се од тога углавном одустало на таласу критике канонизације уметничких дела. Последњих 10-15 година у конзервативним политичким круговима обновљени су захтеви за прављење националних канона појединих уметности, а посебно књижевности. У САД се то догодило из елитистичких разлога, у западноевропским земљама због прилива страних радника, на територији бивше Југославије због тежње политичких елита да створе хомогену етничку културу. Међутим, у озбиљним научним круговима остала је уздржаност према канону због анахронизма саме идеје канона:он претпоставља непостојећу хомогену националну културу, увек више искључује него што укључује, поједностављује, одржава постојећи, по правилу застарео поредак вредности и спречава иновативно размишљање. Зато се, ако се уопште прихвата да је канон потребан због, на пример, школске наставе, по правилу истиче да се он мора састојати од више различитих, чак, баш због наставе, супротстављених канона чије сапостојање подстиче критичко и стваралачко размишљање.
Претпоставимо ипак да нам је у Србији потребан књижевни канон. Онда је нужно прво темељито размотрити бар следећа питања: Чему треба да послужи? Да ли да обухвати писце који пишу на српском језику (Шта је српски језик?), оне који се казују Србима, оне које сматрамо Србима или писце који пишу у Србији без обзира на језик и етничку припадност, то јeст шта је уопште српска књижевност? Каква треба да је расподела између разних периода, родова и жанрова? Да ли је читаност дела мерило? Да ли издавању канона треба да претходи издавање једне савремене историје српске књижевности која би била оквирни чинилац за избор дела? Да ли се српска књижевност уопште може посматрати изван њеног југословенског контекста током целих 70 година? Да ли у канон улазе и посебно значајна некњижевна дела? Која ће бити мерила квалитета? Да ли је потребно превредновање појединих периода и писаца? Има ли писаца које треба извући из заборава и оних које треба послати у заборав? Да ли прво одредити све то па онда укупан обим едиције или уклопити избор у унапред одређен обим? Ко ће о свему томе да одлучује: политичари, научници, књижевници? Да ли је уопште релевантно шта о канону мисле политичари (који, истина, одобравају буџет) и књижевници (посебно они који би да у њега уђу) или је његов састав ствар научника? Ако научници (што им припада природом образовања и занимања), којег схватања књижевне науке? И тако даље.
У предлогу едиције десет векова српске књижевности није дат ни један јасан и образложен одговор ни на једно од тих питања. Канон сам по себи није капитално дело нити ће га кожни повез и златотисак таквим учинити, он је само један од могућих избора дела, условљен местом, временом и владајућом верском, идеолошком, политичком и научном парадигмом. Могао би бити само ако би га чинила критичка издања или бар издања са новим, стручним предговорима или поговорима, неким минимумом нотног апарата и јасном напоменом да је то тренутни канон у тренутним условима, јер свако време тражи свој канон као што тражи и своју историју књижевности. Осим тога, скоро сва предвиђена дела већ постоје у различитим издањима, понекад у више десетина (на пример, усмена књижевност), многа су школска лектира, велики део је доступан у књижарама или антикваријатима, а сва у библиотекама. Предложена едиција има све одлике обичног комерцијалног издања, за које је, узгред буди речено, војвођанска влада већ дала новац. ...
.jpg)
