УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

уторак, 13. септембар 2016.

Ko je, u stvari, bio Balugdžić?



BALUGDŽIĆ KAO STARA FOTOGRAFIJA

1

Državni poslovi su mnogo važniji od privatnog života. I u memoarima, ono što, pre svega, zanima čitaoca, jeste politička strana knjige koju je prošlost na hartiji ispisala, svojim koštunjavim, mrtvačkim rukama. Ipak, u ovoj mojoj knjizi, ja ću pomešati uspomene o javnom radu Balugdžića, i njegovom privatnom životu, iz prostog razloga, što je i to važno, kad je reč o jednom kapućehaji.
Ono što je prošlo, nema smisla, to jest, posle pedeset godina, ni državni poslovi istorijskih ličnosti, ni političke senzacije u vezi sa njima, često nisu od većeg interesa. I najveći vojnik prošlosti, postaje kao one fotografije starih generala, koje se čuvaju po francuskim, provincijskim, varošicama. Posle svega što se dogodilo u Evropi, za poslednjih pedeset godina, ni najveći diplomata, iz doba prvog svetskog rata, ne odskače među fotografijama naših, bivših tetaka i strina.
Nema smisla.

2
Diplomatska uniforma tih vremena, sa crnim bikornima, kao u admirala, i sa frakom izvezenim zlatnim granama, sama po sebi seća na uniformu pogrebnih preduzeća.
Ipak sam se rešio, da, pre nego što pređem na opis rada Balugdžića, u Berlinu, opišem prvo privatnog čoveka. Jer, kad je u pitanju ambasador jedne zemlje na strani, jedno ne ide bez drugog. Čovek, sa svim svojim tajnama, kad je reč, i pitanje, o portretu diplomata, spada, i te kako, u okvir ovakvih memoara. Čitalac će zato, pre nego što dobije podatke o političkoj istoriji Balugdžića u Berlinu, — upomenuto doba, dobiti Baluga, kao iz fotografskog aparata. Tek će tako biti razumljivo ono što dolazi posle toga.  I još mnogo štošta.
Nekome će se učiniti mnogo ono, što kažem  iz privatnog, Balugovog, života. Drugi će, možda, reći, da još ne bi trebalo govoriti o državnim poslovima u ono doba.
Toute verite n'est pas bonne d dire.
Ja, neđutim, smatram, da je naša diplomatija i njen rad, za poslednjih  pedeset godina, i te kako, tema, za pisca.
Citalac međutim, treba da zna i to, da NI JA NE KAŽEM sve! Gola istina o toj prošlosti bila bi tako gola i strašna, da moja knjiga ne bi mogla da se čita. NITI DA SE ŠTAMPA!*

3
Kad sam ja došao kod njega, za attachea, Balugu je bilo skoro šezdeset godina. On je bio rođen 15. februara 1868. Ja sam Balugdžića znao i pre Berlina, a viđao sam ga i posle svog odlaska iz Berlina. Da odmah dodam: ostali smo dokraja u dobrim odnosima.
Bio je to čovek srednjeg rasta, pogurenih pleća, jakih nogu , punačak, ali laka koraka. Imao je lepe, jako bele, ruke.  Njegov drug iz detinjstva, Slobodan Jovanović, — tvrdio je, da su Balug i Pašić, JERMENSKOG porekla.
Lice u Balugdžića bilo je boje bledih ruža, oči smeđe, a  brada  duga i seda. Zenice u Baluga bile su treptave, pod gustim obrvima starog ženskara. Kad bi se smejao, počeo bi  da žmirka. Onako kako turski paša žmirka.
Smieh je u Baluga bio čest, kao i tuga. Smeh bi se u njega prekidao naglo, nekim tužnim izrazom lica. Imao je običaj da, tada, kaže, tiho, Jeste", pa da skrsti ruke i ućuti.
Balug se činio blage naravi, a bio je prijatna glasa. Bio je govorljiv i voleo je da ćereta. Kao svi ljudi koji su videli mnogo šzošta u životu, i doživeli svakojaka čuda, i Balug je volei da se, o prošlosti, priča. Živeo je, tako reći, u uspomenama.   Voleo je i da se ispoveda, odmah, i nije krio ništa. U njemu je bilo nečeg od Turgenjeva, hoću da kažem Ruđina.
Balug je naš jezik govorio brzo, tako brzo, da se činilo, katkad, da muca. Tako je govorio i nemački. Još brže je govorio francuski, i, ne bez akcenta. Jezike te je znao dobro, ali je, zbog te brzine, ispalo, kao da govori neki trgovac iz Damaska. Da li je govorio ruski ne znam, alJi je kupovao novine iz Moskve, svaki dan.
Oko svog, starog i mladog lica, rumenog kao ruže iz Širasa, Balug je nosio dugu kosu, koja je bila seda i duga kao u Turgenjeva. Veli: nije Turgenjeva, nego Karla Marksa. Velim: nije Marksa, nego  Lem Edima!
Balug se smejao na insinuaciju Jovanovićevu, da je jermenskog porekJa. Veli: Slobodan navija na to, da mi je ime, poreklom, Balugdžijan. To nije istina. Moji stari su se zvali Balugdžije, Balugdžići, a ime nam je turski nadimak, i znači „ribar". Slobodan, veli, ima pravo, — ali za Pašića.
Bilo kako bilo, tek taj stari gospodin, od prvog trenutka, imao je u sebi mnogo orijentalnog, u crtama lica, u treptanju zenica, u lepoti ruku, u načinu pričanja, i melanholiji, koja ga nije napuštala. Nečeg orijentalnog  bilo je i u njegovom ukusu, što se tiče žena. U njegovoj blagosti, u mirnom podnošenju nesreća, u želji da ugosti, da udeli, da potroši. Istočnjak je bio Balug i u tome, da je u veselom društvu tražio zaborava od briga i sveta. Zato se katkad činilo, da je fatalist i da mu nije stalo do uspeha, da živi kao u snu gde je sve praznina. ČiniJo se, da su za njega i državni poslovi samo jedna igra, — aJi bi se zatim prenuo, kao da zna šta hoće, i bacio se na posao, lukav, podmukao, i prepreden.
Balug je bio lep čovek i sa šezdesetgodina, a u mladosti bio je, kao i Pašić, prava lepota. Ljuba Zivković, predsednik Radikalskog kluba, — koji inače nije mario Baluga, — pričao mi je, da su se žene okretale u Beogradu za Balugom. U ono patrijarhalno doba!
Kad sam to ispričao Balugu, on je vratio kompliment za Ljubu, i ispričao mi je, kako je Ljuba, usred bela dana, iskočio, kroz prozor, u gaćama, iz stana jedne gospođe u Beogradu, da bi se spasao od muža. Ljuba Živković bio je napisao, o kralju Milanu, pamflet „DEMON SRBIJE", a Balugdžić čuveni članak „RUŠITE DVOR". Njih dvojica su bili konkurencija.
Ja sam od Baluga tražio nekoliko puta da mi protumači razloge svog republikanstva (?) ozbiljno, ali je on uvek skretao, pri tome, na te priče iz starog Beograda, kao iz Dekmerona. Veli, takva su to bila vremena. Spavalo se na patosu, po turski, na ćiJimovima i jastucima, koji su se prostirali u jedan ugao s večera, a nalazili, ujutru, čak u dr ugom uglu soba. Zašto? E, to veli, nek mi protumači Blaža! Blaža Barlovac, rođak kralja, bio mu je dodeljen za šefa Reparacione komisije u Berlinu. ČitaJac bi sad trebalo da zna  kak a v je bio Blaža. A posle takvih uspomena, Balug bi se opet vraćao na kralja Milana i na svoje tirade protiv radikala. Stvar bi ispala, opet, neozbiljna.

4
Balugdžić je bio čist i dugo se, ujutro, kupao i pirkao. Nosio se  vrlo lepo; što ne znači da se odevao upadljivo. Nosio je samo tamnaodela, laka i zimi, uvek istih boja i istog kroja. I zimi   je išao bez teškog, zimskog, kaputa.
TO ne znači da je bio angloman, kao Pižon (Jovan Jovimović, poslanik u Beču), koji je nosio dukser, ispod  prsluka, da bi mogao da ide, i zimi, u Beogradu bez kaputa. Znači  prosto da je Balug podnosio sneg i zimu kao neki sneško. Voleo je da se vraća kući, u zoru, i zimi, pešice i bez šešira.  Kad bi ga tako srela, u noći, gospođica Putkamer, dopisnik berlinskih modnih i diplomatskih listova, kliktala bi  od zadovoljstva i upozoravala me, kako je to lep čovek.
Balug je, kao i Španci, uživao u lepoj obući, koja se čisti, i glanca i cakli, po nekoliko puta na dan. Toje bio naučio, veli, od Dragice  Jankovića, svog naslednika na položaju ministra dvora, koji je bio čuven sa lepih cipela, i čarapa, uvek crnih. Janković  je, veli, tu modu bio doneo iz Španije, gde ljudi  smatraju  da čovek počinje, kod čistih cipeJa. Ne valja jedino – što je uz te lepe i lake cipeJe, doneo i ženu, Španjurku, koja je krupna  i koju sad zove: ,,Maca".
Balug  je bio najlepši u večernjem odelu, velikog sveta (takozvanog  velikog sveta). Frak je na njemu stojao kao da su mu svi dcdovi,   -   ajvardžije u Derdapu, — izlazili iz čamaca, u fraku. Međutim,      izuzev samo našeg poslanika u Rimu,  Boška Hrističa,       niko nije bio bojažljiviji od Baluga, u „velikom" društvu.
 Ja sam to spomenuo zato, što su Beč i Pešta, nekad o našim  diplomalama, širili famu, da se odevaju kao kod valova, a da se diplomat, dobro obučen, video samo među Austrijancima, koji su dali one suklate: grofa Berhtolda, grofa Forgača, i konzula Prohasku. Međutim, naš poslanik u Berlinu nije očaravao samo onu šašavu, gospođicu Putkamer, nego je privlačio pogled svih ljudi i žena u Berlinu. Njegova seda glava, njegove oči treptave kao zvezde, činili su ga uvek interesantnom pojavom, pri svakom prijemu. Nije doterao bio jedino do, chapeau clague. Mrzeo je tu vrstu večernjih šešira i nije hteo da ga stavi na glavu, nikada.
Zanimljivo je da su, među strancima, ne baš plemenitih crta lica, naši poslanici bili najlepši, baš kad su bili ,,iz naroda". Pored Pašića, i Vesnić, i mnogi drugi, bili su upadljivo lepe pojave, bar prema pojmovima onog doba. Engleskom kralju se, na primer, išlo, i u naše vreme, u odelu aristokrata, iz vremena pre francuske revolucije. Ma šta se inače o toj trojici mislilo, najlepše pojave na tim, dvorskim prijemima, najlepši muškarci, bila su tri naša čoveka.
Naš narod nije opevao samo Miloša i Marka, i momče Bugarče, nego i lepotu Kajice vojvode, i njegovog odela. Tek posle prvog svetskog rata, među našim diplomatama, parizlijama, pojavilo se nekoliko mufljuza, makroa, sa prslucima boje božurova, a na nogama sa belim tozlucima.
Korice knjige M. Crnjanskog


5
Balugdžić je bio skroman, u Berlinu, po odevanju, među diplomatama, a omiljen, zbog svoje veselosti, koja je, na žalost, katkad, bila šarlatanska. On je smatrao, da je zemlja, koju predstavlja, mala, siromašna, pa je hteo daje predstavlja skromno, osedeo i veseo. Bio je poznat po ogromnim napojnicima i kolege su ga smatrale, za neku vrstu turskog paše, sa Balkana.
Bojažljiv je, Balugdžić bio, samo kad je valjalo ući, naočigled tog, takozvanog, velikog, sveta, u neku osvetljenu, svečanu, dvoranu, punu stranaca. U malim salonima, među kolegama, Balug je bio prijatan, pomalo brbljiv, ali pametan, veseo. Na stepenicama velikih palata, međutim, snuždio bi se isrce bi mu se steglo. Pati, kaže, od visokog pritiska. Krio bi se u takvim prilikama. U smešnom, velikom, svetu, diplomata, svaki pazi da sedne na svoje mesto. Balug je bežao i od onog koje mu pripada. Prilikom posete rumunskog ministra spoljnih poslova, u Brlinu, ja sam bio dobio mesto, za vreme sednice Reichstaga, u prizemlju Reichstaga. Gledao sam Blugdžića, u diplomatkoj loži, kako ga guraju, da sedne u fotelju prvog reda, gde mu je mesto.
Prilikom raznih svečanosti, osim toga, sirotog mog kapućehaju, mučioje i jedan, naročiti, strah, za koji smo znali samo mi, koji smo bili oko njega. Strah da se ne pojavi njegova metresa. Ona je pokušavala da se utrpa, u svako društvo, pored njega. Da se pokazuje i pri svečanostima. Kad bi se negde otvorila vrata, Balug je znao, da to može biti i ona.
Svečanost bi mu presela.

6
Stari moj Balug bi se, katkad, — tako mi reče, — sećao, u t om svetu, naših siromašnih, malih, kućica, i svog porekla. Medu frakovima, to jest ambasadorima, kao među velikim jahtama, on je, kao čamdžija iz Đerdapa, ostavljen samom sebi, morao da vesla.
Nije hteo ni da obuče uniformu diplomata.
Ona mu u Berlinu, uostalom, nije ni trebala, jer je Ncmačka Republika, po ugledu na Ameriku, bila ukinula tu uniformu. Balug je nosio na glavi crn, veliki, šešir socijalista, iz XIX veka. I kad je išao kod prezidenta Hindenburga. Uzalud  sam mu govorio, da to, već  davno, nije više šešir; socijalista, nego slikara, i glumaca u Italiji, u putujućim pozorištima. Balug je, siromah, hteo da sačuva taj šešir na glavi, do groba.

                = preuzeto, izvor: Miloš Crnjanski : EMBAHADE I –III, Nolit  Beograd,  1983. – str.    26 - 31

 
Faksimil posvete moje prve pokojne supruge Miljane Vićentijević, ispisan na početku
navedenog izdanja


* НАПОМЕНА: Црњанскове "ЕМБАХАДЕ" добио сам на поклон за рођендан од моје прве супруге, и ту књигу први и последњи пут прочитао током лета исте године, 1983. Када сам уосталом покренуо и "Заветине". Допало ми се, како Црњански описује дипломату Балгугџића, о коме пре тога нисам знао много тога, као уосталом и о другим српским дипломатама. Примио сам здраво за готово, што се каже, оно што пише Црњански о свом шефу Балугу. С којим је, како опет тврди, остао до краја у "коректним односима". Па ипак, у овом поглављу сам, још тада, пре 33 године, подвукао обичном оловком (овде је то иустакнуто црвеном бојом)  неколико реченица. Значи, ипак сам посумњао, на то ме је сам Црњански навео...
     На интернету и у штампи, могу да се пронађу о Балугџићу текстови који тврде да је био плаћени шпијун Беча; колико јуче о томе је писао и новинар "Новости" Миладиновић. Добро би било да су дати, црно на бело, и неки документи, који после свега то потврђују. Треба откривати истину, о сваком, поготову о дипломатама, јавним личностима, ако не одмах а оно са временске дистанце. 
..

Нема коментара:

Постави коментар