УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

понедељак, 12. септембар 2016.

„Страшнi суд“ који је Србију избацио на брисан простор, где је она, како би то рекао Бела Хамваш, била препуштена „тероризму олоша“



„Пејси, то је само онај твој кошмар“ (Уместо предговора)

Јутро, 14. септембар 1976. године. У најотменијем предграђу Париза, у Неију, у Америчкој болници, у тишини, протичу последњи сати живота српског кнеза Павла Карађорђевића. Његова супруга, кнегиња Олга, не напушта га, бди над њим. Изненада, кнез више пута болно јаукне. Разговетно изусти: „Не! Не, немојте их убити…“ Нежно, Олга прихвата његову руку. Каже му: „Пејси, то је само онај твој кошмар“. Она зна да њен муж често сања убиство краља Александра Обреновића и краљице Драге. Тада се, увек, из сна буди ужаснут и ожалошћен. Кнез је имао десет година, давне 1903. године. Са стрицем, кнезом Петром, живео је у Женеви. И случајно се затекао у соби када су стигли гласници из Србије. Будућем краљу Србије, Петру I Карађорђевићу, до најмањих детаља су описали убиство краљевског пара. На дечака је то оставило неизбрисив, страшан утисак. И сада, у нестварној тишини Америчке болнице у Неију, Олга му тихо говори, чекајући да се пробуди. Милује му руку. „Пејси, мили, то сам ја“. Он је и даље у сну, тамо далеко, у том судбоносном дану, очи у очи са починиоцима ужасног злочина. Целог свог живота желео је да се ослободи тог мучног сновиђења, тог тегобног сна који би му долазио увек кад му се дешавало нешто посебно важно, нешто од судбинског значаја за његов живот. Миодраг Јанковић • Вељко Лалић Сањао је, то исто, и оне ноћи после опроштаја са краљем Александром Карађорђевићем, пред његов пут, у Марсеј, почетком октобра 1934. године. Док је био регент, исти сан га је сувише често подсећао на страшну збиљу; у афричком прогонству дешавало се исто… Међутим, последњих година га је готово заборавио. Овај упозоравајући, крвави сан, сад му се приказује као треперави неми филм, секвенце испреплетане са онима снимљеним приликом крунисања краља Петра Првог. Кнез је све више у свету сенки. Понекад само уздахне. Рука му се грчи и трза. Кнегиња ћути. Има сузу у оку. Слути да неће успети да га пробуди. И неће… Њеног мужа овога пута чврсто држи у свом загрљају једина велика Олгина супарница – српска историја. Пред крај дана, у ковчег ће га положити свештеник Милош Жегарац и млади богослов Љубомир Љуботина. Тридесет година касније, 14. септембра 2006, у београдској Саборној цркви, српски патријарх Господин Павле, са митрополитом Јованом, са епископима и свештенослужитељима, заједно са бројним грађанима, молиће Бога да упокоји душу кнеза Павла, тамо где пребивају душе светитеља. За праунука Вожда Карађорђа окончало се изгнанство. Заувек! Некако, у истом том тренутку и Србија се, после дуге и болне ноћи, пробудила из сна у који је била утонула давне 1918. године. У Београд су, превасходном заслугом кнегиње Јелисавете (Павлове) Карађорђевић, 9. новембра, доспела неочекивано важна документа, везана за судбоносни период модерне српске историје. Реч је о комплетној личној архиви/Збирци кнеза Павла Карађорђевића, која се чува на њујоршком Колумбија универзитету. На укупно 16 ролни микрофилмова налази се, верно забележено, више од 12.000 до сада потпуно непознатих докумената, недоступних нашим историчарима и нашој јавности. И то све у складу са опоруком кнеза Павла: да се – докле год буде трајала владавина комуниста – не дозволи било коме са територије бивше СФРЈ приступ његовом легату. Свршило се и то време. Престала је кнежева забрана. Скинута је гвоздена завеса са наше крваво прекинуте историјске судбине. С престижног америчког Универзитета стигле су копије свих докумената које је кнез Павле чувао у својој личној архиви. Та, за науку изузетно вредна грађа, сада доступна у Архиву СЦГ (Архив Југославије), сасвим је извесно да ће допринети сазнавању истине о Југославији и разлозима српске трагедије након 27. марта 1941. године. Ово је књига о тој апокалипси, о том „страшном суду“ који је Србију избацио на брисан простор, где је она, како би то рекао Бела Хамваш, била препуштена „тероризму олоша“. У Београду, 2007. Аутори

КњигаКнез Павле, истина од 27. мартунастала је на основу личне архивске збирке ЊКВ Кнеза Павла Карађорђевића која се чува на Колумбија универзитету (САД) и која је пре две године, искључивим залагањем ЊКВ Кнегиње Јелисавете Карађорђевић, стигла у Београд. Историчари су нових 12.000 докумената назвалитренутком у којем се мења историја једног народа“ (директор Архива Југославије Миладин Милошевић), а са дозволом Кнегиње Јелисавете Карађорђевић, историчар Миодраг Јанковић и новинар Вељко Лалић добили су право да први истражују Архив.
На основу нових докумената кренуо је фељтон у најтиражнијем српском листуВечерње новости“. Тираж новина скочио је за читавих 20.000, што је показало колико је интересовање за овај период српске историје.
Јанковић и Лалић у исто време почели су писање књиге. Правећи је као модеран историјски трилер, они су често сувопарне податке, контрадикторном методом укрштали са свим расположивим подацима – свом документацијом доступном у српским архивима, управо ослобођеним архивама тајне полиције, као и комплетном емигрантском и домаћом историјском грађом.

На крају је настала књига „Кнез Павле, истина о 27. марту“ која је за неколико недеља буквално планула у тиражу од 20.000 (У Србији са седам милиона становника тиражи бестселера крећу се око 3.000, нпр. „Име руже“, Умбрета Ека). Доштампано је још 10.000 књига, све новине су објављивале велике рубрике и коментаре, аутори су гостовали на готово свим ТВ и радио станицама, а државна телевизија је неколико месеци снимала документарну емисију која је увелико најављивана и приказана 27. марта 2008.

Нема коментара:

Постави коментар