Fotografije čitalaca, Vladimir Trokicić
Herojsko odugovlačenje
Polako se mirim sa heroičnom srpskom retorikom. Političari govore kao da iz dana u dan biju gigantske, sudbonosne bitke. Sad takvu bitku biju baš u Briselu. Reporteri beogradskih televizijskih kuća u dramatičnom tonu s lica mesta izveštavaju o dugim i mučnim pregovorima premijera Aleksandra Vučića i predsednika kosovske vlade Ise Mustafe. Taj dramatičan ton je donekle razumljiv, jer vreme ne radi za Srbiju, s druge strane, međutim, ne svedoči o slobodnom i objektivnom novinarstvu. Evropske političare već pomalo čini nestrpljivim ovo oduženo pogađanje. Naročito je to primetno na krajnjoj desnici. Marine Le Pen, predsednica francuske ekstremno desničarske stranke Nacionalni front podnela je Evropskom parlamentu predlog da se suspenduju pregovori sa Srbijom o njenom pridruživanju Evropskoj uniji, zbog – kako piše u obrazloženju – njenog odnosa prema Rusiji i zbog odugovlačenja pregovora sa Kosovom. Treba reći da krajnje desičarska frakcija nema mnogo izgleda da Evropski parlament prihvati njen predlog. Marine Le Pen za sada ne predstavlja preveliku opasnost, međutim, neće biti na odmet razmisliti o izjavi Ernsta Rihela za beogradski dnevni list Danas. Nemački političar koji je u vladi Angele Merkel zadužen za pitanja Balkana, upozorava da su šanse Srbije bez normalizacije odnosa sa Kosovom vrlo skromne, a istovremeno ukazuje i na to da bi trebalo ohladiti ratobornog Milorada Dodika. Natezanje je ustaljeno. A ono najviše štete nanosi Vojvodini. Aktuelna srpska vlada sistematski sužava nadležnosti Vojvodine, već i time što ne ispunjava prema njoj svoje ustavne obaveze. I baš zbog toga, pridruživanje Evropskoj uniji jeste njena jedina šansa. Interesi nacionalnih manjina su na ovoj tački identične sa interesima Vojvodine. Toga sam svestan čak i kad nas svakodnevno, sistematski truju evroskepticizmom. Vrlo jasno vidim slabosti, nedostatke i probleme Evropske unije, a oni koji su je sve donedavno tako žarko želeli, sad najviše zaziru od nje. Ne znam za bolje rešenje. Nadam se da to znaju i oni koji sad aplaudiraju Grcima.
Evropa ili smrt
Meteorolozi su gotovo na minut predvideli promenu vremena, prepodne je počela da rominja kiša. Već danima je u Novom Sadu vlažno, kišovito, jesenje-prohladno vreme, Zmaj Jovina ulica je gotovo prazna. Hodam tik pored zida, kad pred sobom iznenada ugledam čoveka s mršavim rancem na leđima, iza njega ženu koja vodi dete od 6-7 godina. Na tren su nam se susreli pogledi. Prepoznao sam u njima izbeglicu. U to sam se uverio kad sam iza njih ugledao čitavu grupu od desetak muškaraca, žena i dece sa sličnim rancima na leđima. Ulazim u obližnji kafić, srećem se s nekim poznanicima, kažu da je grad pun imigranata. Sede u Dunavskom, u Futoškom parku… Od njih čujem i vest da je Mađarska već počela pripreme za podizanje četiri metra visoke ograde od bodljikave žice duž cele granice sa Srbijom. Ćutim, zamišljen, pijuckam svoj produženi espreso, ne komentarišem događaje. Na naslovnoj stranici novina, zaboravljenih na susednom stolu, krupan naslov: Mađarska vraća imigrante u Srbiju. U članku pod ovim naslovom piše da je prema podacima koje je saopštio Ljuba Simić, sudija za prekršaje u Subotici, tokom nekoliko prošlih nedelja mađarska policija je u velikoj tajnosti vratila u Srbiju oko 3.500 muškaraca, žena i dece. Sudija za prekršaje izrekao im je novčane kazne koje ih neće pokolebati u nameri da se dokopaju Zapadne Evrope. Jedan imigrant iz Somalije kaže: „Evropa ili smrt”. Privremeno su se smestili u jednu napuštenu ciglanu nadomak Subotice, i spremaju se da ponovo pređu granicu, bude li potrebno, znaće već kako i čime treba preseći bodljikavu žicu, nemaju šta da izgube, jer su već sve izgubili, sada samo spasavaju svoje živote. Izlazim iz kafića, nebo se natmurilo i posle nekoliko minuta na grad se stušti prava letnja oluja, zaustavljam jedan taksi. Vozač se žali, nije mu svejedno kad u kola sednu momci iz Iraka, Somalije, Sudana, Sirije, pogotovu ne na duže relacije, na primer, prema Subotici, jer ako ga policija zaustavi, ne može da izbegne kaznu, a mogu i kola da mu zaplene. Slušam taksistu i pomišljam na 1956. godinu. U to vreme blizu naše ulice nalazila se jedna napuštena kasarna, gde su privremeno smeštene izbeglice iz Mađarske. Sećam se, bio je novembar mesec, noći su već bile hladne, pa smo im, kao komšije, skupljali ćebad, a nedeljom smo ih pozivali na ručak. Dolazio sam kući za vikend iz Novog Sada. I tada sam, u toj napuštenoj kasarni prvi put sreo Mađare iz Mađarske. Uskoro sam ih viđao, u manjim i većim grupama i u Novom Sadu, prvi put u parkiću u Koruškoj ulici, zatim u parku u Futoškoj ulici i u malom parku blizu gimnazije. Sedeli su na klupama, zurili su ispred sebe i, valjda, brojali dane koji su uprazno prolazili. Čekali su kad će stići i na njih red da krenu u Kanadu, u Ameriku, Nemačku… Naviru mi svaki čas ova sećanja, mada mi je jasno da je ovoga puta stvar mnogo složenija.
Stotine hiljada ljudi je krenulo, i još nekoliko miliona je spremno da krene, i svi ponavljaju: „Evropa ili smrt”. Izbeglice iz ratom, nemaštinom zahvaćenih područja stupaju u obećanu zemlju sa ogromnim kulturalnim i verskim razlikama. A mi, sa svoje strane, otuđeni i od sebe i od bližnjih, postajemo sve više ksenofobični, ili se bar plašimo najezde stranaca. Nikom nije lako, ni izbeglicama, ni Srbiji, ni Mađarskoj. Naravno, ni Evropi. Međutim, mislim da bismo mogli i drugačije da se ponašamo. Evropski političari su pali na ispitu, pokazuju prstom jedni na druge, traže žrtvenog jarca, proteruju ljude ovamo-onamo. U 21. veku se zatvaraju iza ograda od bodljikave žice. Već više od dvadeset godina, zapravo, od početka jugoslovenskih ratova, verujem da nije evropska privreda glavni problem, već da je nevolja sa njenom političkom elitom. Svi nastoje da odgovornost svale na druge. Italijanski premijer Mateo Renci kritikovao je Mađarsku. Nedopustivo je, rekao je Renci, da se posle gvozdene zavese u Evropi podižu novi zidovi. Treba razmisliti o njegovim rečima, jer je i Italija suočena sa najezdom izbeglica. Veliki „prijatelj manjina”, Robert Fico, stao je u odbranu Mađarske. „Brod je pun” – izjavljuje portparol mađarske vlade. U Berlinu je mađarski ambasador pozvan u Ministarstvo inostranih poslova, jer jer Mađarska vlada prekršila odredbe sporazuma Dablin II, to jest odbija da primi nazad sa Zapada vraćene izbeglice. I Austrija kritikuje Mađarsku. Reč je samo o privremenoj meri, brani se mađarska vlada. Lopta se prebacuje iz jednog dvorišta i drugo. Ne sumnjam da je brod dupke pun, ali sam gotovo siguran da ne tone zbog izbeglica. Ili će Evropa biti jedinstvena, ili će biti jednom polovinom kineski, a drugom polovinom američki protektorat.
Ljosin kompliment
Genijalno! Peruanski pisac i dobitnik Nobelove nagrade za književost Mario Vargas Ljosa gostovao je pre nekoliko dana u Beogradu i u Novom Sadu. U Novom Sadu mu je u velikoj dvorani Srpskog narodnog pozorišta uručena nagrada Milovan Vidaković, u Beogradu je posle književne večeri potpisivao svoje knjige, a potom je posetio predsednika republike Tomislava Nikolića. Posle ove vizite Ljosa je pohvalio obaveštenost i obrazovanost predsednika Nikolića. „Nisam se susretao sa mnogo predsednika koji tako dobro poznaju kulturu i istoriju. Zaista sam očaran“, izjavio je Vargas Ljosa.
Нема коментара:
Постави коментар